О БРАНКУ КРСМАНОВИЋУ

ИЗВОР: 'ЦРВЕНЕ ВОДЕ ЦРНИЦЕ', 1969., ДИМИТРИЈЕ ЂУЛИЋ И МИОДРАГ МИЛАЧИЋ

Бранко Крсмановић је рођен 03. октобра 1915. године у Доњој Мутници код Параћина. Још у гимназији коју је учио у Ћуприји истицао се својом напредношћу и револуционарношћу. Био је одличан ђак. Затим се уписао на Београдски универзитет, агрономију, а касније је наставио студије у Прагу. Тамо је 1936. године, као напредни омладинац, постао председник Југословенске студентске самоуправе и члан КПЈ.

У борбама на Централном и Араганском фронту, ова батерија, захваљујући свакако и свом политичком руководиоцу стекла је глас и славу најбоље противтенковске јединице у читавој Шпанској републиканској армији. Из Шпаније се Бранко неколико пута јавио својим најбољим друговима у Параћину, у првом реду покојном Ђоки Живковићу. Као капетан војске Шпанске Републике, Бранко је једне ноћи рањен у ногу, па је пребачен на лечење у Француску. Када је оздравио, француске власти су га затвориле у концентрациони логор Гирс.

У јесен 1936. године Бранко је у Прагу био врло активан на проналажењу и слању добровољаца у Шпанију, а нарочито из редова југословенских студената. Касније је и сам кренуо у борбу против франкиста: крајем јануара 1937. године ступио је као борац у батаљон 'Димитров' у коме се налазило 25 југословенских студената. Борио се на Харамском фронту, јужно од Мадрида. Пет месеци касније завршио је официрску школу у Позбрубију код Албацете, а затим је произведен у чин потпоручника и постављен за политичког комесара Противтенковске батерије, коју су сачињавали добровољци из Југославије.

У марту 1941. Бранко је већ био у Параћину и то политички врло активан, нарочито око организовања мартовских демонстрација и касније у припремама за устанак. Ближи подаци о његовом раду добијени су накнадно од његове сестре, Нате Кузмановић, која каже: ''Ја сам стално била са Бранком и само сам ја из породице знала ко му долази. Знам да су долазиле неке другарице из Светозарева, Славка Ђурђевић и Ружица Милановић, затим Живка Дамњановић из Ћуприје и професор Гојко Томић. Долазио је стално и Франц Розин.''

У НОБ је Бранко ушао са богатим искуством стеченим у Шпанији. Када су почеле припреме устанка, постављен је за члана Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Србије. Активно је учествовао у организовању првих српских партизанских јединица: Беличке чете, Крагујевачког одреда, а посебно у формирању Првог и Другог Шумадијског партизанског одреда. Погинуо је на самом почетку револуције августа 1941. године у својој 26.-ој години живота. Као члан Главног штаба НОВ Србије кренуо је са Космаја за Ваљевски одред. На путу је наишао на жандармеријску заседу и у борби са њом јуначки пао. За народног хероја проглашен је 09. маја 1945. године.